Ima suza koje uranjaju u zemlju i niču u drugim predelima kao nebeska tela. Da li je iko oplakao naše zvezde? Ali ja tragam za svojim suzama u tmini drugih nebesa...

 

Kada čujem tišinu stvari, spoznajem samoću. Tada shvatim da svaki predmet diše, tajna carstva u kamenu a probuđena u biljci, čudesni ili očigledni ritam bića. Svi predmeti imaju svoj govor, koji dešifrujem u jednistvenoj tišini. Kad god se vreme zaustavlja, a savest se iscrpljuje u percepciji prostora, elejsko stanje me  savladava a okamenjenost stvari poništava sećanja u večnom trenutku. 

Upirem pogled ka svemu a sve je, čini se, nepotrebno i beskrajno čekanje..., do te mere se prostor smestio u moju dušu.  Prostorna iskušenja su lahor za nepokretno. Slast samoće rađa "manastirski apsolut", rastrzanu žudnju da se duša sahrani. Reči se ne čuju u spokojstvu misli. Htela bih da se istopim u suzi u kojoj je sunce zaustavilo svoje zrake, i da se isplačem na kraju svetlosti...