Ako pročitaš оvu "priču" - VOLIŠ ME, ako je ignoriraš - OBOŽAVAŠ ME, ako mi se nakon toga javiš - ŽELIŠ ME, ako nastaviš da ćutiš - NE MOŽEŠ BEZ MENE (samo nećeš da priznaš) ;)))

Jednu teskobu nosim danima, mesecima u sebi. Zasela mi je na ovo malo duše, odomaćila se, bez namere da me napusti. Toplo joj je oko mog malenog srca, hrani se mojim "jedom" i čeka kamen mudrosti koji nikako da se skotrlja i smrvi je. Ponosna je na moju slabost i (ne)objašnjivu ranjivost i to joj daje čudan osećaj superiornosti.

 Moj život je, poslednjih dana, neprestana borba. U toj borbi svetlosti protiv tame ja se bijem na strani svetla...Ne uspevam da se popravim. ;)

Predmet te borbe je uzvišena ljubav koja se ukazuje očima mog duha poput Sunca koje sve obasjava svojom svetlošću i toplinom i ispunjava prostore; dok mi moja niža, zemaljska ljubav, izgleda kao čestica prašine koja lebdi prostorom i koju Sunce pozlaćuje. Sva njena lepota, sav sjaj, sva privlačnost samo je odraz tog božanskog Sunca, samo blistava iskra, prolazna, nesvesna tog beskrajnog i večnog ognja.

Nekako u smiraj dana, ali  uvek u svitanje, osetim neku utehu. Taj osećaj da sam pobedila još jedan dan, savladala još jednu noć, porazila neko, ma i malo vreme, bez obzira na sva iskušenja i krize kojima sam  izložena kao ovisnik... čini da,  šapatom ohrabrim sebe - mogu ja ovo, preboleću i preživeću! Svanuće jutro u kome će požuda nestati....

Ako želiš da odeš, idi, neka ti bude jer ja sam navikla da volim pogrešne muškarce....