Saturday, 22 April 2017

Zar priroda nije jedna velika bajka od koje zastaje dah?!

Kada čovek zađe u godine, oslobađa se predrasuda, maštanja i zavodljivih strasti. Tada sa mirom gleda na celokupni život. Tada otkriva ono što je trajno, osnovno i ono što je prolazno, slučajno. Ako hoćemo potpuno da ispunimo našu sudbinu,
moramo biti svesni samih sebe. Što je čovekov duh jači to više vremena treba da se oslobodi iluzija, koje je kitio bojama svoje uobrazilje. Spoljni svet u kome su skupljene sve naše senzacije je relativan u pogledu nas. Ponekad u životu sretneš Nekog posebnog.  Nekoga ko ti menja život samim tim što je prisutan. Nekoga uz koga poveruješ da postoji istinska dobrota na svetu. Nekoga ko te ubedi da zaista postoje nezaključana vrata koja samo čekaju da ih ti otvoriš..
Pogledaj ovaj divni predeo....Ti želiš da se nađeš tamo, ali Ti se čini toliko dalekim da gubiš nadu da ćeš stići do njega. Odustaješ, govoreći:"Nikada neću stići tamo".
Istina je da koraci onih koji su stigli do "tamo" nisu veći od tvojuh. Nemoguće se nije dogodilo zahvaljujući čudu, već istrajnosti. Nedostatak samopouzdanja, zajedno sa negativnim mislima ili osećanjima, naš je glavni neprijatelj u životu. Čuješ li šapat prirode, koji te odvodi u jedan drugi svet, vraćajući te ponovo sebi? Taj šapat uzbuđuje neodređenu osećajnost, koja dopire iz tebe. Osetiš li se ponekad kao da si zapao u ćorsokak?
Tvoje telo i ponosni mozak jesu mozaici onih istih elementarnih čestica od kojih su sastavljeni mračni, lutajući oblaci prašine međuzvezdanog prostora. U krajnjoj analizi Ti si samo elementarni oblik prvobitnog prostorno - vremenskog polja. Stojeći na pola puta između makrokosmosa i mikrokosmosa,  nailaziš na barijere sa obe strane, zato se divi ovom predelu  koji je postao "božjom rečju", jer ono što vidiš stvoreno je od onog što ne vidiš, ali možeš da osetiš, ako zaista želiš....


No comments: