alexandra

alexandra
-

Friday, 14 April 2017

Na putu za veliko, ne treba se spoticati o sitne stvari

Svako od nas rođenjem je doneo izvesnu količinu čistote, kojoj je bilo suđeno da se izopači u dodiru s ljudima. Valjda zato čitavog  života nosimo dve vreće: jednu na leđima, drugu ispred sebe. U onu na prsima stavljamo tuđe mane i poroke, uvek su nam pred očima.
U onu na leđima trpamo svoje mane, tako da ih ne možemo videti.
Kada  obratim pažnju na sopstveno postojanje, osećam se poput začaranog ludaka koji bi da prepadne svoje ludilo, da ga imenuje. Navika ublažava moje čuđenje što postojim: tu sam, i teraj dalje, imam svoje mesto u ludnici postojanja. Kao budući konformista, ja živim, pokušavam da živim, tako što oponašam druge, poštujući pravila igre. Zašto da glumim svoje propadanje, kad mogu da izigravam blagostanje. Život nije potreba za dobrim stanjem, već nastojanje da se pribavi što veći broj prijatnih senzacija.
Nakon svog ludila koje sam preživela u životu jedna ljubav me drži živom, jer ljubav je krilo duše što vodi bogu.
Ljubav znači obećanje i primanje obećanja za budućnost. Dođe  doba kada zagrlim prošlost i razumem njenu tajnu. Nasmejem se sama sebi i  pretrpljenim bolovima, izdržanim kušnjama.... i ona čuvena se otme ..."da mi je ova pamet a one godine, sve bih..."
Ma ne bih ništa, jer verujem da su žena i muškarac  dve note, bez kojih nije moguć ljudski akord.....

1 comment:

Veselinka Stojkovic said...

"Ma ne bih ništa, jer verujem da su žena i muškarac dve note, bez kojih nije moguć ljudski akord....."