alexandra

alexandra
-

Wednesday, 8 February 2017

Postoje cipele koje ljubav nose i njen je dolazak tajna ;)))

Ako pločnici pamte korake, da li to znači da vreme brzo stari? Svako ima ulicu koje se seća sa radošću na tugu, ulicu za koju ga vežu neke uspomene, ulicu ,za koju u nekom trenutku ljutnje, svečano sebi obeća da nikada više njom neće proći...Konci sudbine ne znaju za svečane zakletve, oni pletu svoje šare koje vas kao opijene dovedu na mesto za koje ste rekli - nikada više....Uspomene su patetične i uvek bude neku setu koja stvara osećaj slabosti i bezrazložne ranjivosti. U jednom periodu nam se patnja čini tako "veličanstvena" kao da se zauvek utkala u naš život i da ćemo je nositi na grudima kao sveto ordenje. Kada vreme ostari, onda nam ta patnja dođe kao smešna strana istorije jednog dela života....
 Ponekad se vratim, samo ponekad.... prođem Ulicom sete, sa istim osećanjem i potajnom nadom da ćeš se pojaviti iz "nekog" ulaza i stati pred mene.... Onda se stresem kao da sam razapeta između nule i faze i kažem sebi u pola glasa - sretni me, kao da me srećeš prvi put.
"Nismo li se mi već negde videli?",
kaži...i zaboravi. Zaboravi dane koje smo nekada zajedno dangubili...,noći i jutra, zaboravi... Gradove kojima smo menjali imena,
i ucrtavali u karte samo nama dostupne...Zaboravi da si ikada rekao da me voliš, i kako se nikada, nikada, nećemo rastati.... Kada ti kažem da zaboraviš, kažem ti to zato što te volim, kažem ti to bez gorčine,
jer, čemu sećanja...?
Nasmeši se jutru koje dolazi, zagrli belinu novih dana i ... zaboravi.....
Ja ne mogu ;) Znam da postoji mesto i trenutak kada ljubav počinje i kada se završava. Znam da ta ljubav ne traži ništa a dala mi je lepe trenutke, zato ću joj se vraćati ponekad, samo ponekad u tušini, s radoću na tugu....

1 comment:

Giga said...

Memories of love, which makes the pain went away. Regards.