alexandra

alexandra
-

Thursday, 26 January 2017

Zašto uvek dolazimo prekasno ili prerano do onoga što najviše želimo i to se nikada ne ostvari u pravo vreme?!

Godine su prošle od mog poslednjeg boravka u ovom gradu. Oborenog pogleda, s naporom koračam ravnodušna pema spomenicima, istoriji, mitovima.... U njemu se osećam kao u oku ciklonskog vetra, u tački u kojoj se suprotstavljene sile poništavaju i na kraju isčezavaju. 
Bog je na odmoru, a prsti sudbine su digli ruke od mene - desiće se ono što mora da se desi.
Ne verujem u Boga, davno mi je okrenuo leđa. U jednom trenutku mog života zgazio je sve moje hrišćanske vrline, oglušio se na moje vapaje, od tada svako od nas živi u svom svetu. Retko odlazim u crkvu. Kada to činim, činim iz potrebe nekog unutrašnjeg mira, verski motivi za mene ne postoje. 
Nepokretna u središtu tog čarobnog hrama, sklapam oči i sve nestaje. Ostaje samo mir, nebeski mir....
Oči su se navikle na mrak, u trenutku mi je popodnevno sunce zaslepilo vid. Ti, kao sudbina  preda mnom.
Kako si?
Oborio si pogled i za trenutak koji je duži od večnosti, zadržao ga na pločniku. 
 Stojimo kao pod  kiklopskim okom sunca, kroz koje prodire svetlost sveta, koja ocrtava  naše senke. 
Senke iskrivljuju stvarnost, izdužuju je ili skraćuju, nekada izoštravaju konture slike, a nekada rasplinjavaju. Senka je portret duše i iz nje se može pročitati  bolje nego i na jednoj drugoj slici šta duša oseća. Lice može da obmane, oči ne. Reči sadrže laž, prenemaganje  i snagu kadru da raspali sećanja ili obeća večnu ljubav. Senke nemaju glas i odražavaju samo ono što tela jesu.
Podigao si glavu, pogledao levo - desno i odgovorio: - Nisam srećan i nikada neću biti, sudbina je ludi vetar i treba biti lud zajedno sa njim da bi ispunio svoj usud.
Moje su oči zatvorene, ne vidim ali čujem i osećam.....kao u ljubavi slepi smo.....

1 comment:

Giga said...

I have to go into the churches, when I need silence, but also because, to admire these beautiful. Regards.