You'll never be able to escape from your heart. So, it's better to listen to what it has to say. That way you'll never have to fear an unanticipated blow...

Sunday, 22 January 2017

Usamljenost nije u tome što smo sami, nego u tome što ne postoji ništa za čim čeznemo...

Ovom obalom koračam između peska i pene, sabijajući svoje misli u jednu žižu. Svaki korak je put ka samoj sebi. Volim ovu tišinu koja me okružuje. Priznajem sebi da je samoća moj najveći strah, rado bih je menjala za dosadu jer kada je dosada postala jedna od velikih svetskih sila, zauzela je mesto usamljenosti....
Kako ljubav može da pronađe put kroz tišinu? Tišina i mrak su vrlo slični. Mrak je odsustvo svetla, a tišina odsustvo zvuka, glasova. Kako  da se snađem u tom ništavilu?!
Jesi li nekada voleo tako da osetiš fizički bol od same pomisli da bi objekat tvoje ljubavi "nestao" iz tvog života?! Osetiš li kadkad strah i čežnju u isti mah od moguće reakcije tvog voljenog bića na tvoju akciju, koja bi mogla razbiti tvoje snove u paramparčad i razvejati svaku nadu o uzvraćenim osećanjima?! Prezreš li kadkad sebe što takvog voliš i kažeš nikad više ili šapućeš svom srcu, jer te je razum davno napustio
Molim za Sunce u tvojim očima, 
za dodir koji budi treptaj života.
Molim za tvoje reči satkane od želje,
za naše duše obojene tugom.
Molim da samoća ne boli više,
da dođeš u moj svet,
da svaka nada postane stvarnost, 
da svaki tren sa tobom bude večnost.
Molim da tvoje ruke otope led mog života,
da vreme izbriše boli.
Molim da ne živim od sećanja koja se gase,
da nikada postane zauvek.
Ja molim za tebe,
za tvoje osmehe.
Između dva pogleda na sat protekao je ceo život. Život, koji je promicao od juče do danas, od danas do sutra. Onaj život u kome sam čekala, nadala, sanjala...
Da li pomisliš na mene, dok ja mislim na tebe?!

No comments: