alexandra

alexandra
-

Monday, 2 January 2017

Čovek postoji samo u nečemu iz čega ne može pobeći i što je već nestalo, a što se zove sadašnjost

Kad' sam sa tobom ne vidim manu
Ovom pomalo čemernom gradu.
Sa mnom je, reklo bi se
sve kako treba.
Znaš, jednom sam sanjala, kako smo opet zajedno ti i ja
u našem starom kraju, gde nas svi znaju.
Gledaš me, sav ozbiljan.
Poslednji dah tvoje mladosti zamagljuje ti stakla.
Što bih ti pričala o svojoj sreći,
Nego stari daj da sa bocom crnjaka
Natenane, onako bez brzaka,
popijemo za godinu Novu
Imamo sto, napolje gleda,
Dobili smo ga preko reda,
U kutu našeg starog lokala, kaži
Boca ružice, boca crnjaka,
Il' dve čaše možda viskija?!
Nego, Stari reci mi nakon svih ovih godina
Koliko je teških puteva suđeno nekom
Da bi se zvao čovekom?
Koliko godina treba planina nebo da dere
Pa da se tuga spere?
Sećaš se kako smo nekada grejali ruku u ruci 
pred izlogom ovim i živeli san o sreći....?!
Sadašnjost se neprestano pomera i ja se pomeram s njom…
S vremena na vreme pojavi se pukotina u zidu sećanja, ali svi hodnici i prolazi zauvek se završavaju u sadašnjosti Milo Moje ;))


No comments: