alexandra

alexandra
-

Tuesday, 30 August 2016

Zbog tebe ću preskočiti svet, samo sačekaj da ponesem kofer

Znam ja to...Svaka žena bi htela život, onako, ceo, iz jednog komada. Kako počne da tera, da se ne prekida do kraja...To je, dabome lepo... ako je neko te sreće... A ako nije te sreće - šta će?- neka ga krpi iz parčića... deo po deo, kako joj dođe.
Moj ceo život je iz nekih zakrpa...Sve nešto na sitno, na kratko i pomalo. To nije ono...ali, šta mogu...neki život ipak jeste. Godine prođu i svaka žena skrpi neki život... Ima tu svačega... Al' ima, bogami, i lepih komada!
Malo je života bez šavova i zakrpa... Ne može! Čovek je proklet! On bi hteo i dugo da živi i da mu bude lepo. E, a to je malo teže. Ne može! Može dugo, ali iz parčića.
Pogledajte, svako od nas nosi neku zakrpu... Svakome se primeti gde je šav? Nekome na licu, nekome u očima, nekome u glasu! Svi smo mi krpljeni i sastavljani, iz mnogo delova. Mi više volimo život, nego život nas. U tome je stvar! E, a ako ga tako volimo, onda nije red da ga ogovaramo i da mu nalazimo mane. 
Jel tako?

2 comments:

Veljko Pokrajac said...

Bas je tako, nekako!

Alexandra said...

:)Saglasna! Hvala na čitanju:)