Saturday, 2 July 2016

Život je jedan veliki klavir sa bezbroj dirki. Koje god dirke da se dotaknemo, čujemo odjek svoje duše….

Ima u mojoj duši  ožiljak koji samo u snu boli. I ne znam od kog bola on je ostao, da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dušu....uspomena koja me rastuži, nasmeje i na kraju zaboli. Ponekad namerno diram taj oziljak iako znam da me čeka neprospavana noć. Tada kroz prozor gledam u neko tuđe nebo i uzalud tražim zvezdu ka kojoj sam nekada davno upirala čežnjiv pogled i samo njoj odavala tajne. Naprežem se da čujem ljetni povetarac što  šapuće u krošnjama drveća, kao da će mi doneti vreme koje je davno prošlo. Umesto šapata čujem samo uzdah srca i šapat jednog imena. Kada bih znala put što vodi u zaborav, ne bih pošla njim.
Uvek se istom stazom vraćam što vodi do mora uspomena. I uronim u talase koji me miluju, nose I vuku u dubine....I plivam, ka nekim dalekim, nedostižnim obalama što me svake noći zovu i mame. Onda se odjednom probudim jer se uplašim da ću potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena. Pogledam se u prozorsko staklo  ...vidim ispod očiju nekoliko sitnih kapi...blistavih...slanih...

1 comment:

Giga said...

I prefer the real sea than the sea of memories, which are not always nice. Regards.