alexandra

alexandra
-

Wednesday, 18 May 2016

Odveć zreli da bismo čekali nove zore, odveć proniknuvši u srž minulih stoleća da bismo mogli priželjkivati nova, nama ostaje jedino da se valjamo u brlogu civilizacija. Huk vremena očarava još samo žutokljunce i fanatike...

Ima dana kada sve krene natraške od samog jutra. Nisam čestito ni oči otvorila, ni  crna mačka mi nije prešla put, pop nije ni na vidiku, ali "znam" da me neki bedak čeka. Rekoh sebi  - nemoj misliti da ovaj svet postoji zbog tebe. Svet i ja, poput dva drveta koji stoje jedno kraj drugog, svaki za sebe, ne dodirujemo se. Gledam ja drvo, ali ono mene ne gleda, nisam mu ni u ocipitalnom režnju mozga. Sva sam "potrešena", imam ja svet u sebi. Danas mi je nešto pomračen, te se trudim da živim na njegovoj periferiji. Neda mi se da povezujem dva sveta koja stoje na korak jedan od drugog, da ih dovodim u saglasnost i sklad. 
"Javlja" mi se da mi danas neće poći za rukom da dva sveta dovedem u sklad i stoga ću dan provesti kao namćor na svoju ruku. Nekada ne mogu protiv sebe - da glumatam ljubaznost, da se usiljeno smeškam....
Hoću da proživim dan sa svojim svetom, da "razgovaram" sa svojim "podstanarom" u glavi. Kao senka prolazim kraj sveta. 
Stojim i zurim, u ruci čaša vode. Pametnjaković prilazi sa šoljom kafe u ruci i baš je rad da se socijalizira. Srče vrelu kafu, kao da hoće da mi stavi do znanja da je na korak od mene, onda ono khhh..... Čujem, al' ne hajem. 
Stiže longitudinalni talas do mog uha - "Šta radiš?"
Hvatam Čerenkovljev efekat. "Šta?"
Koji deo rečenice ne razumeš?! Čerenkovljev efekat. Kada se čestice koje doleću iz svemira, sudare s jezgrom atoma u ovoj vodi, pojaviće se svetlost. Čekam da je vidim.
" I ti to čekaš?". Aha - u ovu čašu svake sekunde upadne oko hiljadu milijardi čestica, ali je jezgro atoma tako sićušno da je slaba šansa da ga pogidi. 
Pametnjaković me gleda, brada mu se trzne s vremena na vreme, da li iz pristojnosti ili ne znanja usteže se da me pita da li sam ozbiljna ili se šalim.
" Čestice, znači." 
"Dobrica" u meni sada progovara - Zvezde eksplodiraju tamo daleko. E, od te eksplozije po čitavom svemiru se razlete čestice, koje su skoro bez mase. Lete one hiljadama godina i nekoliko njih padne na Zemlju - e njih čekam.
"Zvezde, dakle."
Baš tako. zamisli najdalju zvezdu.
"Najdalju, znači." 
Aha. Pogledah ga krajičkom oka. Ma opasan si frajer, nisi Ti kriv što je danas u mojoj glavi crna praznina. Bezbroj čestica odozgo je palo i prošlo kroz nju. Svojim mozgom u beskrajnoj praznini osećam ih dok se šire i rasplinjavaju preko mog sveta. 
Sa čašom vode u ruci, danas i tišina boli, jedan ožiljak zaboli bez promene vremena i svaka slika prošlosti svetluca....


No comments: