alexandra

alexandra
-

Tuesday, 19 April 2016

Spuštajući se stazom i preskačući stoletne stepenice, mislila sam o tome kako, dok lutam svetom, sve manje sebe posećujem. I dok upoznajem zemlju, sve manje sebe znam....

Kleknem uz obalu neba. 
Pomolim se tišini koja mi prošiva srce, i šapnem:
Hvala ti živote, mnogo si mi dao 
Dao si mi oči, otvara ih svetlo 
Nebo iznad glave, tako sjajno i kad se budim 
Vidim u tom mnošvu, lice koje ljubim…
Kad bih  mogla reći ono što volim, 
kad bih  mogla uzdići svoju ljubav do neba, 
kao što je oblak uzdignut u svetlosti; 
kad bih poput zidova što se ruše 
 mogla razoriti svoje telo, 
ostavljajući samo istinu svoje ljubavi, 
istinu same sebe, 
koje se ne zove slava, sreća ili ambicija, 
nego ljubav ili želja, 
ja bih konačno bila ona, kakvu sam  zamišljala, 
ona što svojim jezikom, svojim očima i rukama 
objavljuje pred ljudima istinu, 
istinu svoje istinske ljubavi....
Pustite me, pustite da odem, 
bez pitanja kako, i zašto, i dokle, 
drumovi uvek nekuda vode, 
a ja sam nomadskom glađu prokleta.
Ne poznajem slobodu, osim slobode 
da budem zarobljena u nekome, 
čije ime ne mogu čuti bez uzbuđenja, 
zbog koga zaboravljam sebe u tom jadnom postojanju.
Poći ću u neku drugu zemlju, poći ću do drugog mora...
Tvoj pogled mi govori:
Nove zemlje nećeš naći, nećeš pronaći druga mora. Ovaj grad će te pratiti. Uvek ćeš u ovaj grad stizati....

No comments: