Sunday, 14 February 2016

U meni je pesma koju tišina objavljuje, a buka sputava

Volim te za sva vremena u kojima nisam živela
Zbog mirisa velike pučine i mirisa toplog hleba
Zbog snega što se topi i prvih cvetova
Zbog čednih životinja kojih se čovek ne plaši
Volim te zbog voljenja
Jedino u tebi ja se dobro vidim
Bez tebe ne vidim ništa nego široku pustoš
Između nekad i danas
Nisam mogla probiti zid svog ogledala
Morala sam učiti život slovo po slovo
Kako se zaboravlja
Volim te zbog tvoje mudrosti koja nije moja
Volim te uprkos svim obmanama
Zbog tvog besmrtnog srca što ga ne zadržavam
Ti misliš da si sumnja a nisi nego razum
Ti si veliko sunce što mi na glavu seda
Kad nisam sigurna u sebe samu....
Ja  sam stolica koja te čeka na tvom uobičajenom mestu 
Okno sa koga tvoje čelo gori gledajući u prazno 
Petparački roman koji govori samo o tebi 
Otvoreno pismo zaboravljeno pre no što je pročitano 
Prekinuta rečenica na koju vraćati se nema značaja 
Miris koji ostavljaš za sobom ...
U dubini moje duše je pesma koja neće u
reč da se odene.
To je pesma što kao kamenje u mome srcu
prebiva
i odbija da se mastilom toči na hartiju,
ona mi osećanja obuhvata poput tananog
omotača
i neće da se jezikom skrnavi.
Kako da je izdahnem kada se plašim da je
vazduh ne zaprlja?
Kome da je ispevam kad je navikla da živi
u mojoj duši kao u svome domu
te se plašim da se slušanjem ne povredi?
Ako mi u oči pogledaš, videćeš  senku
svoje senke,
i ako mi vrhove prstiju dotakneš, osetićeš
svoje treperenje.

No comments: