alexandra

alexandra
-

Friday, 7 August 2015

Hodočasnici neba i zemlje

Žalosne su priče o izgnanstvu, o sudbini onih koji su morali da napuste svoju domovinu, svoj zavičaj, draga mesta i ljude uz koje su odrasli i bez kojih teško da su mogli da zamisle svoj život. Bez svega toga oni više nisu ljudi koji su bili, nikada i nikome ne pripadaju, a traženje novog mesta koje će ih prihvatiti često je uzaludan i mučan posao. Zaista, samovolja vladara, tiranina ili bezobzirnost nasilnih vlasti, nanosi ljudima mnogo nesreće. 
Šta reći o jednoj drugoj, drugačijoj vrsti izgnanstva, uklanjanju iz života odlukom sile daleke, nedodirljive, gluve i slepe za sve naše molbe?
Šta se može uraditi kad se čovek sretne sa zlom, onim koje ne potiče iz ljudske glave ili od ljudske ruke nego od same prirode ili nečeg što je veće i obuhvatnije od prirode? Tada se zapitamo o samoj suštini zla, nečeg što ne možemo da razumemo i objasnimo jer ne znamo zašto uopšte postoji. Nije valjda zato kako kažu  neki učeni ljudi da bi se uspostavila ravnoteža s dobrim jer, vele, dobro ne bi postojalo bez zla. Možda, ali ako je tako, pitam se kako je onda moguće da je nepravde i nasilja bilo više nego pravde i dobrote. Da li je taj nadljudski um koji treba da održava sveukupnu ravnotežu izgubio svaki pojam o tome šta se u ovom našem svetu zbiva? 
Spustila se noć, na vedrom nebu su se ukazale zvezde. Neki od putnika već su zaspali kraj vatre umorni od napornog puta. Oni koji još nisu podigli su pogled prema zvezdama koje su označavale postojanje nebrojenih svetova. A između svih tih svetova usnule i budne putnike karavana posmatralo je jedno DETE.....
Ove nespokojne misli moj su stalni pratilac već duže vreme....