alexandra

alexandra
-

Thursday, 30 October 2014

Zaljubljena sam u svoju zaljubljenost....


Evo , opet novi dan, novi datum. I? Šta? Ništa. Redni broj dana u mesecu i ime dana ništa ne menjaju. Teška sam u duši, teška sam u telu. Sama sebe ne volim, zato me valjda i drugi ne vole. Sedim nepokretna kao kamen. Prsti mi se jedva pomeraju, dok zapisujem ove reči.
Prestaću sa pisanjem.
Lebdim u nekom međuprostoru, ni ovamo ni onamo. U ustima mi je gorak ukus poraza, svaki korak mi je spoticanje. Sve se u meni steže i grči - postajem tvrda grudva, bezvoljna, a stalno budna. Nesanica me proždire. U sebi pronalazim gađenje usmereno isključivo na sebe samu. Ne mogu više da se podnesem. Želim samo da nestanem, da zaspim, a ako zaspim da ne sanjam. Svest mi je umorna. Udaram glavom o zid bilo kuda da krenem, ali se od udarca niti osvešćujem niti onesvešćujem već koračam sve novim stazama ukletog lavirinta sa uvek iskim ishodištem - ćorsokakom.
 Duša mi pripada Horheu, srce Manuelu, a mozak je, verujem, još moje vlasništvo. Noć pripada javi, a dan snovima. danju stavljam masku, noću je skidam. Kada se zagledam u sebe, zjapi mrak, tišina šumna i penušava, navire sa svih strana. Prazna sam. Odzvanjam od praznine. Živeti u stvarnom svetu mi sada deluje kao doživotno iščekivanje, jer se život ne živi punim plućima, već napola kao u međuigri između onoga odakle je čovek došao do onog gde će se ponovo vratiti.
Prihvatiti život onakav kakav je, veliko je umeće...


No comments: