alexandra

alexandra
-

Sunday, 12 October 2014

Neko će upaliti sveću i osvetliti njome pećine mojih već praznih očiju...

Beše to početak kraja, uvođenje u dugo i beskonačno zbogom u koje se, od tada, pretvorio moj život.Kao što svetlost sunca, kada se otvori neki prozor nakon mnogo godina, pocepa tminu i otkopa ispod prašine već zaboravljene predmete i strasti,samoća uđe u moje srce i osvetli na silu svaki ćošak i svaku šupljinu moga sećanja.
Kao vetar kada se iznenada pojavi vukući hartije i stričke po ulici i udara u vrata i prodire sa silinom na tremove i u sobe kuća, vreme je potreslo zidove ćutanja i prodrlo u njegove ruine razvlačeći u prolazu uspomene i mrtvo lišće. Beše to konačno iskopavanje svega sanjanog i doživljenog, početak jednog puta bez povratka prema prošlosti koji će me već dotući. Ali baš kao što reči, kada se rode, stvaraju tišinu i zbrku oko sebe, sećanja takođe ostavljaju bregove magle oko sebe. Plićake od magle, guste i promenljive, koje melanholija godina širi po njima i koji pretvaraju malo po malo pamćenje u neki stran i sablasni predeo. 
Od tada živim leđima okrenut sam sebi....

1 comment:

Giga said...

Piękny film i cudowne zdjęcia. Pozdrawiam.