alexandra

alexandra
-

Sunday, 24 August 2014

Postoji milion gradova u koje možeš da odeš, ali samo jednom se vraćaš....


Postoje mesta na svetu na kojima nikada nisam bila, ali čim stignem tamo, zauvek sam "promenjena".
 Imam rodni grad, kuću gde sam odrasla i gde se vraćam s vremena na vreme. Tada me obuzme osećaj karmičkog duga.Povijeno drvo, rupa na putu, šapat planina....znakovi mi nisu  potrebni, jer znam put i sve što je tu postaje dom.Postoje beznačajna, siva, prljava i sumorna mesta, za koja me nekim čudnim slučajem veže "ljubav".
Nalazimo bezbroj misterija u kakvoj trafici, osećamo strašnu tajnu iza odškrinutog prozora na periferijskoj straćari,
 a neki nasip pokraj želetničke pruge, zarastao u korov,deponija pored puta, postaje nam očajnički cilj kome se omađijano vraćamo čitavog života. Kakvo je to prokletstvo?
S druge strane, postoje gradovi čuveni zbog svoje lepote, ali nam ne znače baš ništa, jer ih nikad nije ozarila naša ljubav, neki tajni smisao.
Koračamo kroz njih zevajući od dosade. Krivica nije do tih gradova – ona je u nama. Zbog toga, najpametniji ljudi i ne putuju. Sede na trgu na kom su se rodili, i čekaju da svet dođe do njih.
Čovek može da nađe koliko god hoće prijatelja sa kojima će da priča, ali malo je onih sa kojim će da ćuti.Usamljenost nije u tome što smo sami, nego u tome što ne postoji ništa za čim čeznemo. I tako u nekom svom zamišljenom svetu sedimo i čekamo Godoa koji će nas prevesti od tačke A do tačke B.
Čovek uzima onoliko slobode koliki mu je kapacitet pluća.Često poželim tvoj hod, ali ne bih ga pratila. U daljini kao da si ti, i vidim sebe kraj tebe. Možda sam luda, jer davno sam shvatila da ti za mene nisi tu. A ja još uvek okušavam čudo na mestu naših susreta….


No comments: