alexandra

alexandra
-

Sunday, 15 June 2014

Nasmeši se jutru koje dolazi, zagrli belinu novih dana i ... zaboravi.....


Kasno je. Ležiš u krevetu i ne možeš da zaspiš. Ulica je mirna, s vremena na vreme vetar u parkovima pomeri krošnje drveća. Negde zalaje pas; udaljenom ulicom prolaze kola.
A sna nema.....

Ne pomaže ti da ideš gore-dole, da ustaneš i ponovo legneš. To je jedan od onih časova u kojima nema načina da pobegneš od samog sebe. Tobom će zagospodariti misli i kretanja duše, a društva nema da se, kao obično, ispričaš. Onome ko je u tuđini, pred oči izlaze slike predela koje je poneo u očima, slike mladosti i detinjstvo, šume u kojima je proživeo najslobodnije i najnezaboravnije dane....
Čovek prelazi neprimetno iz jednog prizora, iz jednog doba, iz jednog života u drugi. iznenada, hodajući ulicom, bila ona stvarna ili u snu, čovek prvi put shvati da su godine minule, da je sve to zauvek prošlo i da će živeti još samo u sećanju, i onda se sećanje okreće u sebe blistajući nekako čudno, neodoljivo i čovek prebira te prizore i zgode, neprestano u snu, dok hoda ulicom, dok čita neku knjigu, dok razgovara sa strancem...I uvek sebe pita - da li je sve moralo tako....Zaglušujuća buka i umor....na kojoj terasi svesti sam se izgubio?!
Beskrajno plavetnilo i nesagledive visine....još koliko sati leta?! Vreme očajno sporo teče kroz vremenske zone....

No comments: