You'll never be able to escape from your heart. So, it's better to listen to what it has to say. That way you'll never have to fear an unanticipated blow...

Monday, 14 April 2014

Blace pa Harvard

Zašto nove generacije đaka u Srbiji ne znaju da popune ni karton za članstvo u biblioteci, kako su škole postale jaslice za odrasle, a nastavnici njihovi polupismeni drugari, i dokle će Ministarstvo prosvete biti servis za sindikat prosvete...

Već skoro jednu deceniju traju zastrašujuća upozorenja, da su nove generacije Srba među najslabije obrazovanima u svetu. Kako je dotaknuto ovo dno, pitanje je koje bi trebalo da potrese čitavu državu, sve njene institucije, svakoga mislećeg čoveka (ako je neko takav ovde ostao!), ali pre svega one koji sebe predstavljaju kao vođe i smatraju sebe lučonošama nekog novog doba i novih ideja.
Nikada nije bilo više bljutavih političkih fraza o "domaćoj pameti", izvozu našeg znanja i sličnih konstrukcija, a nikada manje zaista upotrebljivih stručnjaka iz svake oblasti života.
U isto vreme, Srbija izgleda kao jedan rajski vrt za cvetanje hiljadu univerziteta! Nema nijednog ozbiljnijeg tajkuna koji nije ušao u "obrazovni biznis" otvarajući visoke škole, fakultete, pa čak i čitave univerzitete.


Otimanje para visokoškolcima i nuđenje lažne nade (sve same evropske i svetske perspektive, a diplome nepriznate van Srbije!) postalo je prestižan sport u kome se takmiče najgori prevaranti, bivše kafandžije, kriminalci sa pedigreom (čak i jedan zaštićeni svedok poznat kao "gospodin Čume"), korumpirani političari, bivši službini cinkaroši i mnogo drugog (polu)sveta koji se razlikuju po mnogo čemu, a slični su samo u jednome: učestvuju u najmračnijem projektu koji je zadesio Srbiju od kako je Vuk Karadžić postrojio onih trideset slova i nazvao ih azbukom.
Ova "obrazovna elita", potrudila se da svoje "univerzitete"  smesti na lokacijama koje u njima budi nostalgiju (u zavisnosti od toga kako je osnivač ovih "akademija" započeo svoj "biznis"). Tako nije nikakvo čudo da u neposrednoj blizini raznih privatnih katedri i rektorata "stanuje" elitna benzinska pumpa, uvažena javna kuća, renomirana kladionica... Mnoge su se varoši i sela u Srbiji našla u grdnom čudu kad su preko noći proglašeni "univerzitetskim" zarad "isturenih odeljenja" koja su tu nikla.
Upravo iz ovih razloga, niko, pa ni nadležno ministarstvo, ne može sa sigurnošću da utvrdi ukupan broj viših škola i fakulteta na teritoriji Srbije (za mnoga i znaju ali ne smeju da pitaju!).

U Srbiji ne postoji ni registar nastavnika, koji zbog toga honorarno istovremeno rade u nekoliko visokoškolskih ustanova... O tome ko i kako piše udžbenike, kojih sve bedastoća, dezinformacija, laža i gomila svakovrsne neukosti tamo ima, moglo bi da se nađe u jednoj studiji, da država za to ima sluha. Ovako, izgleda kao da svaka mesna zajednica u Srbiji ima svoju visokoškolsku ustanovu (u duhu zakonske ideje "da nastava mora biti realizovana u sedištu visokoškolske ustanove"), mada su u ružnoj stvarnosti prilike takve da slobodno treba reći:  nikada u istoriji ove zemlje nije bilo više takozvanih akademskih ustanova i nikada manje obrazovanih ljudi!
Niko pouzdano ne zna koja je ustanova akreditovana, a koja nije, pa je tako moguće da u nekom Blacu ima ravno 4200 studenata, mada ova varoš prema poslednjem popisu stanovništva ima - 3.500 domaćinstava! 

Konačno, ma kakva da je, i problemi u primeni ozloglašene Bolonjske deklaracije su pre svega njena parcijalna i neadekvatna primena, nereformisani nastavni planovi i programi, nedovoljno ili potpuno odsustvo praktične nastave, profesori koji imaju averziju (nekad razumnu, nekad nerazumnu) prema modernizaciji visokog školstva, neusaglašenost stručnih zvanja nakon završetka studija sa zemljama potpisnicama Bolonjske deklaracije...

I zaista, činjenice govore da u srpskim školama i na fakultetima niko ne uči praktične stvari, velika većina studenata koja završi fakultet nije uopšte spremna da radi, niti poznaje ono za šta je zvanično školovana, ali mnogi od njih, uprkos tome, dolaze na važna mesta u državnim institucijama (do samog vrha), bez ikakvog iskustva, nespremni da dalje uče, naoružani samoljubljem i bahatim odnosom prema svakome oko sebe...
Neko je od onih pametnih i talentovanih, ali od muke odbeglih sa Balkana, komentarišući fraze srpskih političara kako "istina o nama treba da se probije u svet", rekao: jedva čekam nešto drugo - da se istina o nama probije do nas! Ta istina, nažalost, ne izgleda dobro...To već godinama pokazuju poražavajući rezultati takozvanog PISA testa 
U srpskom obrazovnom sistemu svako kvalitetno pomeranje čin čiste "kontrarevolucije".
Ono znači uklanjanje nesposobnog i neobrazovanog nastavnog kadra, ukidanje apanaža piscima skandaloznih udžbenika koji rade na trovanju i zaglupljivanju čitavih generacija, i razbijanje još mnogo toga u lancu kojim je zamaknuta zdrava pamet ovog naroda i njegovog potomstva.
Školovani ali "udaljeni" Srbin, koji živi u Australiji, pamti da je na jednom beogradskom fakultetu iz matematike učio "silne formule", trostruke površinske i zapreminske integrale, ali nikada nije u svojoj pradomovini naučio čemu to sve služi
Za manje od pet godina u Srbiji, ovakvoj kakva je, odbranjeno je blizu 200 doktorskih disertacija! Bilo je i onih koji su magistrirali i doktorirali za godinu dana! A, u normalnim okolnostima, ozbiljan doktorat ne može biti urađen za manje od tri godine, jer je reč o naučnom radu. Utoliko ima smisla ono pravilo da jedan profesor univerziteta u toku svoje karijere može da izvede najviše deset doktoranata.
Ali, u svemu što je ovde naopako okrenuto, i slučaj masovne pojave raznih doktoranata, samo je prilog više u potpunoj degradaciji visokog obrazovanja. Samo na nekom Fakultetu za menadžment iz Novog Sada za tri godine odbranjena su 33 doktorata i 101 magistarska teza!

A šta se dešava kad ova armija doktora nauka, samoniklih "genija", zapravo, bataljon sujetnih budala, dobije status redovnog profesora i predavača? Ko im piše udžbenike? Kakvih imbecilnih pasusa tamo ima? Kolika im je plata na privatnim univerzitetima? Kome oni i za koji novac daju potpise? Gde je kraj tom trulom lancu i neopisivom blatu u kome se valja srpsko školstvo?

Jedan vispreniji posmatrač propasti srpskog školstva doslovno kaže da je "...reforma srednjih stručnih škola koja će od nekada kvalitetnih i poštovanih stručnih škola, pogotovo tehničkih, koje su školovale kadar koji je gradio i izgradio privredu bivše Jugoslavije, napraviti škole za polupismene radnike i majstore u neposrednoj proizvodnji zapadnoevropskih zemalja.
Tamo, naime, niko više neće u radnike. Eto, tako izgleda reformisano školovanje za Evropu i za novo doba kao neorobovlasnički društveni sistem..."
Neke velike i neuporedivo bolje organizovane države, poput Nemačke, počele su da traže izlaz iz "bolonjske katastrofe". Grupa od devet najjačih tehničkih univerziteta u Nemačkoj već odavno vodi pravu rovovsku bitku protiv ovog mondijalističkog terora nad zdravim razumom. I to politikom malih koraka. Za sada ovaj osvešćeni deo nemačkih univerziteta radi na povratku zvanja diplomiranog inženjera, što je "bolonjskom katastrofom" izbačeno iz upotrebe. A koliki je haos nastupio ovim pokušajem evropske reforme školstva, najbolje je opisao najveći matematičar savremene Rusije Vladimir Arnoljd rekavši da će rezultat ovih reformi biti takav da će - "avioni padati, a mostovi se rušiti"!

No comments: