Followers

Friday, 18 April 2014

Klekni uz obalu neba.Mir u sebi neka te svečano podseti...


Čovek u starosti shvati koliko mu se smanjuje vreme ispred njega. Zbog tog nedostatka budućnosti, čovek se, kao da kompenzuje vreme, sve više vraća u mladost i detinjstvo. Tako stvara iluziju o jednakosti trajanja vremena. Kao da će prošlost da zameni, ali i da nadoknadi budućnost. Zamagljuje se istina o nemanju sutrašnjice, a razbistruje slika o jučerašnjici. Ili jednostavnije rečeno: što manje vremena čovek ima pred sobom to ga više traži iza sebe....

LÍNEAS PARA VIVIR - In Memoriam


Gabriel García Márquez
6 de marzo de 1927  - 17 de abril de 2014

Si alguien llama a tu puerta, amiga mía,
y algo en tu sangre late y no reposa
y en su tallo de agua, temblorosa,
la fuente es una líquida armonía.

Si alguien llama a tu puerta y todavía
te sobra tiempo para ser hermosa
y cabe todo abril en una rosa
y por la rosa se desangra el día.

Si alguien llama a tu puerta una mañana
sonora de palomas y campanas
y aún crees en el dolor y en la poesía.

Si aún la vida es verdad y el verso existe.
Si alguien llama a tu puerta y estás triste,
abre, que es el amor, amiga mía.

Te quiero no por quien eres, sino por quien soy cuando estoy contigo.
Ninguna persona merece tus lágrimas, y quien se las merezca no te hará llorar.
Sólo porque alguien no te ame como tú quieres, no significa que no te ame con todo su ser.
Un verdadero amigo es quien te toma de la mano y te toca el corazón.
La peor forma de extrañar a alguien es estar sentado a su lado y saber que nunca lo podrás tener.
Nunca dejes de sonreír, ni siquiera cuando estés triste, porque nunca sabes quién se puede enamorar de tu sonrisa.
Puedes ser solamente una persona para el mundo, pero para una persona tú eres el mundo.
No pases el tiempo con alguien que no esté dispuesto a pasarlo contigo.
Quizá Dios quiera que conozcas mucha gente equivocada antes de que conozcas a la persona adecuada, para que cuando al fin la conozcas sepas estar agradecido.
No llores porque ya se terminó, sonríe porque sucedió.
Siempre habrá gente que te lastime, así que lo que tienes que hacer es seguir confiando y sólo ser más cuidadoso en quien confías dos veces.
Conviértete en una mejor persona y asegúrate de saber quién eres antes de conocer a alguien más y esperar que esa persona sepa quién eres.
No te esfuerces tanto, las mejores cosas suceden cuando menos te las esperas.
Recuerda:
"TODO LO QUE SUCEDE, SUCEDE POR UNA RAZÓN"

Wednesday, 16 April 2014

Misli su nam mogle i drugačije biti tada bi život ispleo druge niti......


Po istoj cesti teglimo živote i dane.
I uporedo rame uz rame, idemo.
I lagaćemo kako se razumemo,
sve dok na kraju zajedno ne stignemo
tim istim pravcem na dve suprotne strane.....
Postoje vrata iskovana od dodira.
Iskovana od mirisa.
Postoje vrata načinjena od ukusa
neke pahulje na tvom dlanu.
Onaj kome u oči staju cela nebesa,
vidi široka krila svemira....
Svejedno kroz koja vrata prođeš,
prošao si kroz sebe....

Klekni uz obalu neba. 
Mir u sebi neka te svečano podseti 
da se u nekim dubikim razmišljanjima, 
sve može shvatiti kao himna o pobrkanosti prostora, 
i da život i smrt ne moraju da znače ni odlazak ni povratak, 
nego ogromnu čežnju da se promeni mesto 
sa samim sobom u večnosti.... 

Budi nečujan uhu, a budi prisutan.
To je vrlina onih koji umeju da se odmaknu,
dovoljno da vide stvari izvan čula,
a ipak u njima žive svojim životima i
čulom svog duha krunišu svoje doba....

I tek tada sam shvatila da svaka reč na svetu 
sadrži u sebi govor, ma bila i najobičnija. 
Reč: planina, nebo, voda i ptica. 
Reč: sreća, ljubav i istina... 
Jer veličina reči nije u njenom značenju, 
već u mom shvatanju.... 

Nemoj da te zavara izraz moga lica.
Jer, nosim masku, hiljadu maski,
maske koje se bojim skinuti,
a nijedna od njih nisam ja....
Kad jednom prođe sve,
Kad pretvori se u sećanja
Kad više nisu važna lica,
Imena ni godine...
Kad jednom stvorim se ja
Pred tvojim vratima....

Sunday, 13 April 2014

Blace pa Harvard

Zašto nove generacije đaka u Srbiji ne znaju da popune ni karton za članstvo u biblioteci, kako su škole postale jaslice za odrasle, a nastavnici njihovi polupismeni drugari, i dokle će Ministarstvo prosvete biti servis za sindikat prosvete...

Već skoro jednu deceniju traju zastrašujuća upozorenja, da su nove generacije Srba među najslabije obrazovanima u svetu. Kako je dotaknuto ovo dno, pitanje je koje bi trebalo da potrese čitavu državu, sve njene institucije, svakoga mislećeg čoveka (ako je neko takav ovde ostao!), ali pre svega one koji sebe predstavljaju kao vođe i smatraju sebe lučonošama nekog novog doba i novih ideja.
Nikada nije bilo više bljutavih političkih fraza o "domaćoj pameti", izvozu našeg znanja i sličnih konstrukcija, a nikada manje zaista upotrebljivih stručnjaka iz svake oblasti života.
U isto vreme, Srbija izgleda kao jedan rajski vrt za cvetanje hiljadu univerziteta! Nema nijednog ozbiljnijeg tajkuna koji nije ušao u "obrazovni biznis" otvarajući visoke škole, fakultete, pa čak i čitave univerzitete.


Otimanje para visokoškolcima i nuđenje lažne nade (sve same evropske i svetske perspektive, a diplome nepriznate van Srbije!) postalo je prestižan sport u kome se takmiče najgori prevaranti, bivše kafandžije, kriminalci sa pedigreom (čak i jedan zaštićeni svedok poznat kao "gospodin Čume"), korumpirani političari, bivši službini cinkaroši i mnogo drugog (polu)sveta koji se razlikuju po mnogo čemu, a slični su samo u jednome: učestvuju u najmračnijem projektu koji je zadesio Srbiju od kako je Vuk Karadžić postrojio onih trideset slova i nazvao ih azbukom.
Ova "obrazovna elita", potrudila se da svoje "univerzitete"  smesti na lokacijama koje u njima budi nostalgiju (u zavisnosti od toga kako je osnivač ovih "akademija" započeo svoj "biznis"). Tako nije nikakvo čudo da u neposrednoj blizini raznih privatnih katedri i rektorata "stanuje" elitna benzinska pumpa, uvažena javna kuća, renomirana kladionica... Mnoge su se varoši i sela u Srbiji našla u grdnom čudu kad su preko noći proglašeni "univerzitetskim" zarad "isturenih odeljenja" koja su tu nikla.
Upravo iz ovih razloga, niko, pa ni nadležno ministarstvo, ne može sa sigurnošću da utvrdi ukupan broj viših škola i fakulteta na teritoriji Srbije (za mnoga i znaju ali ne smeju da pitaju!).

U Srbiji ne postoji ni registar nastavnika, koji zbog toga honorarno istovremeno rade u nekoliko visokoškolskih ustanova... O tome ko i kako piše udžbenike, kojih sve bedastoća, dezinformacija, laža i gomila svakovrsne neukosti tamo ima, moglo bi da se nađe u jednoj studiji, da država za to ima sluha. Ovako, izgleda kao da svaka mesna zajednica u Srbiji ima svoju visokoškolsku ustanovu (u duhu zakonske ideje "da nastava mora biti realizovana u sedištu visokoškolske ustanove"), mada su u ružnoj stvarnosti prilike takve da slobodno treba reći:  nikada u istoriji ove zemlje nije bilo više takozvanih akademskih ustanova i nikada manje obrazovanih ljudi!
Niko pouzdano ne zna koja je ustanova akreditovana, a koja nije, pa je tako moguće da u nekom Blacu ima ravno 4200 studenata, mada ova varoš prema poslednjem popisu stanovništva ima - 3.500 domaćinstava! 

Konačno, ma kakva da je, i problemi u primeni ozloglašene Bolonjske deklaracije su pre svega njena parcijalna i neadekvatna primena, nereformisani nastavni planovi i programi, nedovoljno ili potpuno odsustvo praktične nastave, profesori koji imaju averziju (nekad razumnu, nekad nerazumnu) prema modernizaciji visokog školstva, neusaglašenost stručnih zvanja nakon završetka studija sa zemljama potpisnicama Bolonjske deklaracije...

I zaista, činjenice govore da u srpskim školama i na fakultetima niko ne uči praktične stvari, velika većina studenata koja završi fakultet nije uopšte spremna da radi, niti poznaje ono za šta je zvanično školovana, ali mnogi od njih, uprkos tome, dolaze na važna mesta u državnim institucijama (do samog vrha), bez ikakvog iskustva, nespremni da dalje uče, naoružani samoljubljem i bahatim odnosom prema svakome oko sebe...
Neko je od onih pametnih i talentovanih, ali od muke odbeglih sa Balkana, komentarišući fraze srpskih političara kako "istina o nama treba da se probije u svet", rekao: jedva čekam nešto drugo - da se istina o nama probije do nas! Ta istina, nažalost, ne izgleda dobro...To već godinama pokazuju poražavajući rezultati takozvanog PISA testa 
U srpskom obrazovnom sistemu svako kvalitetno pomeranje čin čiste "kontrarevolucije".
Ono znači uklanjanje nesposobnog i neobrazovanog nastavnog kadra, ukidanje apanaža piscima skandaloznih udžbenika koji rade na trovanju i zaglupljivanju čitavih generacija, i razbijanje još mnogo toga u lancu kojim je zamaknuta zdrava pamet ovog naroda i njegovog potomstva.
Školovani ali "udaljeni" Srbin, koji živi u Australiji, pamti da je na jednom beogradskom fakultetu iz matematike učio "silne formule", trostruke površinske i zapreminske integrale, ali nikada nije u svojoj pradomovini naučio čemu to sve služi
Za manje od pet godina u Srbiji, ovakvoj kakva je, odbranjeno je blizu 200 doktorskih disertacija! Bilo je i onih koji su magistrirali i doktorirali za godinu dana! A, u normalnim okolnostima, ozbiljan doktorat ne može biti urađen za manje od tri godine, jer je reč o naučnom radu. Utoliko ima smisla ono pravilo da jedan profesor univerziteta u toku svoje karijere može da izvede najviše deset doktoranata.
Ali, u svemu što je ovde naopako okrenuto, i slučaj masovne pojave raznih doktoranata, samo je prilog više u potpunoj degradaciji visokog obrazovanja. Samo na nekom Fakultetu za menadžment iz Novog Sada za tri godine odbranjena su 33 doktorata i 101 magistarska teza!

A šta se dešava kad ova armija doktora nauka, samoniklih "genija", zapravo, bataljon sujetnih budala, dobije status redovnog profesora i predavača? Ko im piše udžbenike? Kakvih imbecilnih pasusa tamo ima? Kolika im je plata na privatnim univerzitetima? Kome oni i za koji novac daju potpise? Gde je kraj tom trulom lancu i neopisivom blatu u kome se valja srpsko školstvo?

Jedan vispreniji posmatrač propasti srpskog školstva doslovno kaže da je "...reforma srednjih stručnih škola koja će od nekada kvalitetnih i poštovanih stručnih škola, pogotovo tehničkih, koje su školovale kadar koji je gradio i izgradio privredu bivše Jugoslavije, napraviti škole za polupismene radnike i majstore u neposrednoj proizvodnji zapadnoevropskih zemalja.
Tamo, naime, niko više neće u radnike. Eto, tako izgleda reformisano školovanje za Evropu i za novo doba kao neorobovlasnički društveni sistem..."
Neke velike i neuporedivo bolje organizovane države, poput Nemačke, počele su da traže izlaz iz "bolonjske katastrofe". Grupa od devet najjačih tehničkih univerziteta u Nemačkoj već odavno vodi pravu rovovsku bitku protiv ovog mondijalističkog terora nad zdravim razumom. I to politikom malih koraka. Za sada ovaj osvešćeni deo nemačkih univerziteta radi na povratku zvanja diplomiranog inženjera, što je "bolonjskom katastrofom" izbačeno iz upotrebe. A koliki je haos nastupio ovim pokušajem evropske reforme školstva, najbolje je opisao najveći matematičar savremene Rusije Vladimir Arnoljd rekavši da će rezultat ovih reformi biti takav da će - "avioni padati, a mostovi se rušiti"!

La ciudad de los sueños hoy en llamas

Valparaíso,
tan pequeña
como una camiseta
desvalida,
colgando
en tus ventanas harapientas
meciéndose
en el viento
del océano...

Del mar te besa, nadie sino mis labios
en tu corona fría de sirena,
elevada en el aire de la altura,
oceánico amor, Valparaíso,
reina de todas las costas del mundo,
verdadera central de olas y barcos,
eres en mí como la luna o como
la dirección del aire en la arboleda....

Hoy en llamas


In my eyes only fatigue flickers

We parted 
and descended from the city 
like two tears dropping parallely down 
a wrinkled face. 
Two boats awaited on water 
and yours was the first to leave. 
Mine was touring the islands. 
I sat bent and sombre 
empty as moon's shadow.....

One begins to read between the pages of a book.....


Coming back to me
You came to stay and live my way
Scatter my love like leaves in the wind
You always say you won't go away
But I know what it always has been
It always has been
Still I'll take a chance and see 
I found someone to love today 
There's a sorrow in his eyes 
Like the angel made of tin 
What will happen if I try 
To place another heart in him 
How I wish you were here.
We're just two lost souls swimming in a fish bowl,
 year after year,
Running over the same old ground.
What have we found?
The same old fears.
Wish you were here....