Friday, 29 April 2016

O God, guide me, protect me, make of me a shining lamp and a brilliant star

I like the stars. It's the illusion of permanence, I think. I mean, they're always flaring up and caving in and going out. But from here, I can pretend... I can pretend that things last. I can pretend that lives last longer than moments. Gods come, and gods go. Mortals flicker and flash and fade.
Worlds don't last, and stars and galaxies are transient, fleeting things that twinkle like fireflies and vanish into cold and dust....
Life is a narrow vale between the cold and barren peaks of two eternities. We strive in vain to look beyond the heights.
We cry aloud, and the only answer is the echo of our wailing cry. From the voiceless lips of the unreplying dead there comes
no word; but in the night of death hope sees a star, and listening love can hear the rustle of a wing....
God gave us the darkness so we could see the stars. Know thou that every fixed star hath its own planets, and every planet its own creatures, whose number no man can compute. When the stars threw down their spears and water'd heaven with their tears,
Did he smile his work to see?!

Saturday, 23 April 2016

Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti, kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu...

Stegni pesnicu, pa ako Ti je pesnica velika kao jezgro atoma, onda je atom veliki kao katedrala St. Pol.  Ako se kojim slučajem radi o atomu vodonika, onda jedan jedini elektron leprša poput leptirića u praznoj katedrali, sada pod samom kupolom, sada pokraj oltara....

Sećam se da sam se vinula u mlaki prolećni vetar, lebdeći ko zna kamo niz bezbroj Mlečnih puteva što se od mene odlivaju u širom prostrto vreme. Stvarno gde sam sve bila?

Došao si kao ekspresni voz iz noći. Samo što to nije bio ekspresni voz - bila je to čitava vasiona, jurila je prema "mojoj" iz neke više dimenzije. Pre sudara, "moja" vasiona  bila je pusta, bolna, prazna. Neposredno potom, buknula je i eksplodirala na sve strane u nezaustavljivoj vatrenoj oluji svetlosti i materije....

Tuesday, 19 April 2016

Dva svetla u jednom mraku šta čine?

Ponekad mi se učini da mi beže pod nogama 
putevi i daljine. I kad god mi se dogodi
da dospem u daleko, i stanem nasred njega i mislim:
konačno, evo me; ako podignem oči, vidim da 
svako najdalje ima svoje dalje.
Možda je to i sreća. Možda imam u sebi nešto
duže od krajeva. Možda imam u sebi toliko mnogo sveta
da se nikada, nigde neće moći završiti.
Nije reč o životu, nego o njegovom dejstvu.
Jer neke stvari se ne mogu saznati samo očima....
Zato i hoću samo da te zamolim:
preleti beskonačnost
i pobedi vreme i maštu,
Pronađi nove svetove
i izatkaj im nebo.
I podari im vazduh
da žive i da dišu.
Al' nikad ne zaboravi
kako se korača po zemlji.
Samo se tako možemo
jedan drugom približiti.....

Spuštajući se stazom i preskačući stoletne stepenice, mislila sam o tome kako, dok lutam svetom, sve manje sebe posećujem. I dok upoznajem zemlju, sve manje sebe znam....

Kleknem uz obalu neba. 
Pomolim se tišini koja mi prošiva srce, i šapnem:
Hvala ti živote, mnogo si mi dao 
Dao si mi oči, otvara ih svetlo 
Nebo iznad glave, tako sjajno i kad se budim 
Vidim u tom mnošvu, lice koje ljubim…
Kad bih  mogla reći ono što volim, 
kad bih  mogla uzdići svoju ljubav do neba, 
kao što je oblak uzdignut u svetlosti; 
kad bih poput zidova što se ruše 
 mogla razoriti svoje telo, 
ostavljajući samo istinu svoje ljubavi, 
istinu same sebe, 
koje se ne zove slava, sreća ili ambicija, 
nego ljubav ili želja, 
ja bih konačno bila ona, kakvu sam  zamišljala, 
ona što svojim jezikom, svojim očima i rukama 
objavljuje pred ljudima istinu, 
istinu svoje istinske ljubavi....
Pustite me, pustite da odem, 
bez pitanja kako, i zašto, i dokle, 
drumovi uvek nekuda vode, 
a ja sam nomadskom glađu prokleta.
Ne poznajem slobodu, osim slobode 
da budem zarobljena u nekome, 
čije ime ne mogu čuti bez uzbuđenja, 
zbog koga zaboravljam sebe u tom jadnom postojanju.
Poći ću u neku drugu zemlju, poći ću do drugog mora...
Tvoj pogled mi govori:
Nove zemlje nećeš naći, nećeš pronaći druga mora. Ovaj grad će te pratiti. Uvek ćeš u ovaj grad stizati....

Friday, 15 April 2016

A kind heart is a fountain of gladness, making everything in its vicinity freshen into smiles




Three coins in the fountain
Each one seeking happiness
Which one will the fountain bless?
Through the ripples how they shine
Just one wish will be granted
Just as heart is a fountain of unspoken words,
the universe is a womb of wonder weird worlds....

Sunday, 10 April 2016

Vrh i dno su neizvesnosti koje se leđima podupiru

Šta je vreme? Da li je ono isto što i kretanje života, objektivni proces mišljenja, širenja životnih granica i unapređivanje njegovih funkcija?! Bez obzira na to što je vreme kategorija mišljenja, ono bi bilo nezamislivo ukoliko ga odvojimo od kretanja prirode i života u celini.Vreme je odnos kretanja svog života prema kretanju drugih bića. Kontrola nad vremenom bila bi potpuna kada bismo bili u stanju da menjamo prošlost, a ne samo ono što bi trebalo da doživimo. Da li su u jednom istom vremenu mogući divergentni pravci događaja? Šta su  budućnost i budući nizovi događaja? Zalazi li prošlost u polje budućnosti ili budući događaji putuju preko sadašnjosti u prošlost? Da li je vreme nešto što je dato i što je moguće prilagoditi određenim svrhama?
Stojiš pred ovim hramom i više ne znaš da li pitaš sebe ili njegovog "gazdu", šta je život i šta je čovek u beskraju svemira?! Kao da smo prašina koju nose vetrovi. Šta bi dao da si ptica, pa da s grane bolje vidiš nego pod granom, možda bih Ti  bila "milija"...
Muči te usamljenost. Osećaš se napušten, odbačen, zaboravljen kao kamen u padu kroz duboki bunar, čiji udarac o dno niko neće čuti. Čije će rasprskavanje biti vraćeno njegovim rasutim komadima kao prazan eho. Možda i ne baš sasvim prazan, jer bi bio ispunjen vlastitim krikom. Samo bi to opravdalo tvoju bojažljivost s kojom prilaziš sa strahopoštovanjem manastiru. 
Prolaziš kroz manastirsku kapiju. Zemlja se pod tvojim nogama ugiba, kao da je vazduhom ispunjena....