Sunday, 14 June 2015

Made in Yugoslavia - Milan Mladenovic


Todo lo que podríamos haber hecho si el día hubiera sido más largo.....
Jadranka Stojakovic
Esto imaginé redondo,esto que me ronda creado
Esto que me ronda rompió, en viento bastardo plantado.
Viento piensa, viento sabe, todo lo sabes tú y yo
Él me ama, Él me  lleva, Él me rompe..
Como cansado, y soy viejo, como dosdno también sabe
Este circulo he creado y otra vez,
Él me ama, Él me  lleva, Él me rompe..
Como ban, como permisos, como partido, como el aburrimiento...

Milan Mladenović se marchó de este mundo tal como se fue Yugoslavia
de los mapas políticos, de manera repentina. Fue integrante de dos de
los grupos más ilustres de los años 80: Šarlo akrobata y luego más tarde
de Ekaterina velika (EKV). Nació en Zagreb en 1958, desde muy joven
vivió en Sarajevo y luego se mudó a Belgrado durante los años 70. Joven
e imprevisible, fue el embajador de una generación alocada y vibrante, tal como era el país, tal como era la escena musical yugoslava durante los años 80.  Un músico yugoslavo por definición.
Tenía un aire juvenil y errático, con un punto si se quiere de indolencia comedida. Con los parietales rapados, era sereno y tranquilo,
pero vesubiano e irreverente en el escenario. Él, como toda su generación, era un torrente de imaginación y descaro.
Cuentan los que le conocieron que mientras la locura de una noche
de alcohol y drogas desnortaba a todo un grupo de músicos, él era capaz de apartarse a un lado con un libro y leer como si nada le pudiera distraer. Era su mundo interior un gran subconsciente musical. 
Su enorme talento le tuvo iluminado incluso en las sombras más cenicientas de su existencia, aunque siempre se sintiera más cómodo en la oscuridad que regala Belgrado a los artistas de la noche. Era éste su propio hábitat, abrigado con su chaqueta de cuero negra paseando por las calles de la capital yugoslava.
Es la cara más reconocible de una escena musical irrepetible, pero también de la tristeza de los instantes finales de Yugoslavia. Si el comienzo de los años 80 es el momento de auge musical para Mladenović, el comienzo
de los años 90 fue la otra cara de la moneda, pero por circunstancias que él, aunque quiso, nunca pudo controlar. Como el mismo expresó su deseo era despertarse y que todo lo que había ocurrido fuera un «mal sueño».
A comienzos de 1992, junto con miembros de dos grupos memorables,
Partibrejkers y Električni orgazam, montó un grupo activista llamado
Rim-ti-tu-tu-ki.
 Organizaron un concierto con la idea de promover la propaganda antiguerra que, debido a la negativa del gobierno de Slobodan
Miloševic a que se celebrara en algún lugar público, se convirtió en un paseo por las calles de Belgrado en camión y lanzando camisetas y CD a la gente. La iniciativa estaba repleta de buenas intenciones, pero era un acto a la desesperada. Un punto esperanzador en un océano de indiferencia. Una situación que no debió de ser fácil para él, entre acusaciones que le tildaban de traidor y demás recriminaciones típicas de los tiempos de guerra. En 1993 se negó a participar en Banja Luka (Bosnia y Herzegovina) en un concierto porque días antes había habido un atentado contra la mezquita Ferhadija.
 Mladenović continuó con su causa, dando conciertos en el extranjero y haciendo pública su oposición a la guerra.
No obstante, el cantante yugoslavo se fue embriagando de ese efluvio quejumbroso que enajena a los artistas cuando son unos incomprendidos.
Como el final de una historia triste pero lírica, el mejor rockero entre los poetas, y el mejor poeta entre los rockeros, como le ensalzan todavía muchos, glorificó el talante libre y espontáneo de una generación eterna. Pero lo hizo todavía  más con su despedida. Milan Mladenović murió de un cáncer de páncreas en 1994, pocos meses después de que exhalaran sus últimas melodías en un concierto en Budva (Montenegro). Dušan “Koja” Kojić, miembro también del grupo Šarlo akrobata, dice de Mladenović: «nadie puede convencerme de que lo que pasó no tiene relación con el tiempo en el que vivió».
El hogar yugoslavo se había consumido. Los recuerdos se convirtieron en polvo llevado por el viento, que es lo único que le queda al individuo cuando el final del recorrido vital está más cerca y la acción solo se desarrolla en la mente y no en el cuerpo. Es la tragedia de una época donde los que fueron yugoslavos dejaron de ser yugoslavos, obligados a llorar un vacío existencial que nadie les podría compensar. Todas esas identidades yugoslavas fueron borradas de un plumazo, como si no tuvieran ya ningún valor, como si ser yugoslavo fuera solamente una rareza del pasado. Ahora, Mladenović, como si fuera un reactor inagotable de partículas nostálgicas, dispara sus recurrentes melodías y nos recuerda con su vida el talante de uno de los yugoslavos más insignes.

Iskustva jednog Španca: Govori srpski da te ceo svet razume

Srbima idu jezici. To znamo na osnovu toga što srpski fudbaleri maltene čim stignu u Španiju daju intervjue na španskom.
Ali šta se dešava kad je situacija obrnuta, odnosno kada Španac hoće da nauči srpski? Tu se stvari već komplikuju. Ipak, ništa nije nemoguće uz malo volje, upornosti i, na kraju krajeva, humora u situacijama kada vam srpski jezik podmetne nogu. No, kako Srbi kažu, bitno je da „pričaš srpski da te ceo svet razume“. Cilj je sledeći: da vas začuđeni sagovornik razume. Da biste znali šta vas čeka, pogledajte moju klasifikaciju nivoa znanja srpskog jezika.  

I nivo

 „Nemaš pojma“ iliti „Super pričaš srpski“

Čista laž. Na ovom nivou uopšte ne znaš srpski, iako te svi ubeđuju u suprotno, kao da im je fraza „super pričaš srpski“ utisnuta u gene.

Istražuješ jezik poput speleologa.

Kažu ti da srpski ima 7 padeža (nominativ, genitiv, dativ, akuzativ, vokativ, instrumental i lokativ). Ali to nije tačno. Ima ih mnogo više. Genitiv se, iz nekog neobjašnjivog razloga, razmnožio poput bakterija i virusa, pa tako imamo ablativni genitiv, eksplikativni genitiv, atributivni, vremenski, emfatični, kvalitativni...

Otkrivaš da glagoli u pojedinim vremenima imaju poseban oblik za muški (mogao je), ženski (mogla je) i srednji rod (moglo je). Ako si muškarac, uglavnom koristiš muški rod, a ako si žena ženski. Srednji automatski ignorišeš.

Otkrivaš da postoje svršeni i nesvršeni glagoli, ali ne obraćaš mnogo pažnje na to, iako ti se može desiti da pobrkaš „pušiti“ i „popušiti“. Niko ti to neće zameriti – ljudi su ovde mnogo fini.

U Srbiji važi da „koliko jezika znaš, toliko vrediš“. Zato se tvoj profesor nervira, pa ti se obraća na svih pet jezika koje zna, ne bi li ti dokazao kako je problem u tebi. Ne daj se obeshrabriti – nije bitan početak, nego krajnji rezultat.

Ljudi te uveravaju da je ćirilica mnogo komplikovana, ali jednog dana se probudiš i – eureka! Shvatiš da nije, da su te prevarili, i naučiš je za nedelju dana uz samo par sati vežbanja.

Tvoji prijatelji iz Srbije izgiboše da ti pokažu kako da pravilno izgovoriš „š“, „đ“, „ć“, „č“, „ž“ i „c“, ali sav njihov trud je uzaludan.

Kada sazna da želiš da naučiš jezik, komšija ti snishodljivo kaže „samo polaaaako“, iako se sporije od onoga kako ti već ide ne može. 

Uporno ponavljaš reč „dobro“: koristiš je i kad nešto razumeš i kad ne razumeš. To je tvoja magična reč. Ona sve rešava. Dobro, dobro, dobro….

Kasnije naučiš da kažeš „pička“ i ljudi umiru od smeha. Stičeš nove prijatelje.

Svi ti govore kako je srpski mnogo težak.

II nivo

„Da li si Grk?“ iliti „Mnogo si sladak“

Prešli smo na viši nivo. Polako napreduješ, ali po izgovoru ličiš na Grka. Takođe otkrivaš da pričaš poput deteta kome su usta puna keksa (drugim rečima – šuškaš).  

Ne kloni duhom, to je dobar znak – po Frojdu, izašao si iz analne, odnosno analno-sadističke faze. Počinješ da se snalaziš bez ičije pomoći: umeš pravilno da izgovoriš ime svoje ulice, razgovaraš sa decom svojih prijatelja, s lakoćom prepoznaješ da li ti je kasirka rekla devet ili deset, gledaš naslovne strane novina i ponosno se osmehuješ, jer razumeš šta piše. 

Ako imaš nedoumica u vezi sa određenim padežom, uvek će se naći neki Srbin koji će ti ponuditi neki magični trik (magičan možda za one koji već savršeno vladaju srpskim, ali tebi lično je apsolutno beskoristan). „Samo treba da se zapitaš: koga, čega, ko, šta? Prosto kao pasulj, Migel, zar ne?“ „Jeste, jeste.“ (Stepen ironije: najviši mogući)

Umeš da pozoveš taksi i sa taksistima vodiš prve dubokoumne razgovore. Jedino oni ti se obraćaju na srpskom. Svi ostali to čine na engleskom, iako se ti svojski trudiš da pričaš na srpskom; neki žele da vežbaju engleski, neki te ne razumeju, neki žele da ti njih što bolje razumeš, a neki prosto žele da ti stave do znanja da su oni „Beograđani“ i da nisu kao „ostali Srbi“ (kao što rekosmo: koliko jezika znaš, toliko vrediš).

Razgovaraš o fudbalu i hrani. Većina tvojih sagovornika je bila u Ljoret de Maru. Ti nisi, ali si srećan jer razumeš šta pričaju.

Nailaziš na brojne izazove, poput korišćenja zamenica, njihovog položaja u rečenici i mirenja sa činjenicom da i one imaju padeže, rod, broj i još po nešto (njemu, mu, njoj, joj, nje, je, nju, ju, njima, im, njih, ih).

Prijatelji iz Španije koji su došli da te obiđu čuju te kako kažeš „puta“ (dva puta, tri puta, vratio sam se s puta i sl) i valjaju se od smeha – jer „puta“ na španskom znači „kurva“.

Malo si se i opustio jer si shvatio da možeš svakome da se obratiš u imperativu bez bojazni da ćeš ispasti nevaspitan.

Doduše, na ovom nivou je ionako svejedno šta kažeš. Ti možda misliš da si zanimljiv, ali istina je da ljude više zanima da te slušaju kako pričaš srpski nego ono o čemu pričaš. Što se pre pomiriš sa tim, to bolje. Ovaj problem posebno imaš s konobarima, koji kao da su opčinjeni tvojim španskosrpskim.  

Ljudi ti i dalje uporno ponavljaju da je srpski mnogo težak. Ti teraj po svome. Ne očajavaj.

III nivo

„Odakle si?“ iliti „Otkud ti ovde?“

Svakoga dana se možeš uveriti u to da ljudima nikada neće biti jasno zašto želiš da živiš u Srbiji; a ti ne da želiš, nego si oduševljen. „Pa, ti si još uvek u Srbiji?“ „Jesam, još uvek sam tu... da čovek ne poveruje.“

Sada već toliko dobro vladaš srpskim da te ljudi u ranu zoru pitaju da li će Katalonija da se otcepi od Španije. Bez brige, Srbi imaju svoje mišljenje. I ništa ih ne može naterati da ga promene.

Prestaješ da koristiš aorist, glagolski prilog sadašnji i pluskvamperfekat. Iako je tvoja profesorka utrošila sate i sate da ti ih objasni, posle određenog vremena uviđaš da ih niko ne koristi, pa ni ona sama.

Otkrivaš da imaju posebnu reč za majčinog brata i posebnu reč za očevog brata, za ženine roditelje i za muževljeve roditelje, za bratovljevu decu i za sestrinu decu... Ne preostaje ti ništa drugo nego da uzdahneš i odbiješ da naučiš kako se sve to kaže na srpskom.

Srbi su ponosni što ti njihov jezik zadaje muke. Ipak, ti polako, ali sigurno shvataš kako on funkcioniše. Reči kao što su „mrš“, „beži“, „ajde“, „bre“, „ovaj“, „znači“, „mislim“, „pa“, „tako da“ itd. postale su deo tvog svakodnevnog govora.

Pomirio si se sa tim da nikada nećeš dobro pričati srpski, pa prestaješ da ga učiš, ali nenamerno učenje ide svojim tokom po kafanama, prodavnicama i kod kuće, gde te raznorazne nezgode podstiču da obogatiš svoj vokabular: pukla cev, zapušio se lavabo, curi slavina, vlaga, pločice, pukotina, poplava, hitan slučaj, upomooooć…

Počinješ da tražiš pesme tamburašima, da častiš muzičare i da pevaš „Moja mala nema mane“ dok se tuširaš. Međutim, iako si do sada pojeo već hiljadu pljeskavica, i dalje ne umeš da je naručiš kako treba. Glasne žice i dalje odaju da si stranac.

Ipak, usudiš se da ispričaš par viceva o Crnogorcima i Bosancima. A onda te neko upita: „Koliko ti je vremena trebalo da naučiš srpski?“ – i sve upropasti.

Neko dobaci kako je srpski mnogo težak. Svi klimaju glavom.

IV nivo

„Naš si?“ iliti „Iz dijaspore, a?“

Sad si kao Srbin, ali ipak nisi. Razumeš? Nije isto da li si Srbin ili nisi. Ne znam da li razumeš šta hoću da kažem... Postoji razlika.

Kad dostigneš ovaj nivo, pretpostavljaju da ti je majka Srpkinja. Ako pogrešiš padež ili napraviš grešku u izgovoru, onda si iz Južne Srbije. Mislim, mora da si s juga, nemoguće je da si iz Šumadije ili Vojvodine. 

Znaš kako se na srpskom kažu raznorazne semenke i šumski plodovi za koje pojma nemaš kako se kažu na španskom, a kupus je uvek kupus, bez obzira na kom jeziku pričaš, srpskom ili španskom. 

Kažeš „pička“ i ljudi pomisle kako si seljačina. Ali oprostiće ti ako otkriju da si stranac, jer nije isto ako si Srbin i ako nisi. Ne znam da li me razumeš. Jednostavno nije isto.

Diploma

Posle godina i godina učenja jezika, osvane dan kad ti se probudi ponos da želiš da ga potpuno usavršiš, ali sve padne u vodu kada ti se putevi ukrste s neznancem koji ti kaže „super pričaš srpski“ i vrati te na početak. „Hvala. To mi mnogo znači, posebno što je srpski baš težak, zar ne?“, kažem mu (stepen ironije: i dalje najviši mogući). „Jeste, mnogo je težak“, odgovara.

„Gledaj, moraš ovako da namestiš usta: Č-Č-Č-Č-Č-Č-Č!!!“

Saturday, 13 June 2015

Španac u Beogradu: 15 načina da iznervirate jednog Srbina


Svaki narod ima svoju ćud. Nekakva mešavina napravljena od patriotskog ponosa, ustaljenih životnih navika i kodeksa ponašanja koji čini da se svako ko se usudi da ih preispituje, bilo slučajno ili namerno, dovede u nezavidan položaj. Pitanje je samo da li je svaki narod toga i svestan i, što je još važnije, da li ume da se šali na svoj račun. 
Jedni se smeju dok su drugi uvređeni. Ako se kao stranac usudite da se šalite na račun drugog naroda, bolje je da budete sigurni u ono što govorite i da to uradite što spretnije. Zahvaljujući svojim ličnim ”brljotinama” i ispadima koje sam pravio pred Srbima i njihovim reakcijama, sastavio sam spisak koji danas delim ”svežim” Špancima.

1. Ova rakija nije domaća! Ponuditi rakiju gostu je stari domaćinski običaj na koji su Srbi neobično ponosni. Jačina ovog alkoholnog pića koje se pravi od raznog voća, često je iznad 40 stepeni. Svaki dom ima svoju, domaću rakiju, koju pravi neko iz familije. Hajde, pa se vi usudite da im kažete da je baš ta koju vam nude industrijska, kada je ponos cele države da se ni slučajno ne stavi u usta bilo šta što nije domaće i prirodno. Naravno, niko neće biti oduševljen vašom sumnjičavošću. Zato treba biti veoma oprezan pre nego što kažete šta je ”domaće”, a šta ”industrijsko”.

2. Svinjetina nije dobra za zdravlje. Srbija je kraljica proteina. Njen podmladak sa svojih osamnaest godina ima visinu i raspon raširenih ruku od metar i devedeset. Svinjsko meso, kao i rakija, srpska je svetinja. Pridikovati kako ono nije zdravo neće učiniti da ljudi cene vaše navike u ishrani. Ako tome dodate da više volite novopazarske ćevape, koji su zbog islamskih običaja bez svinjetine, od leskovačkih, koji pršte od iste, izazvaćete još veći bes. Apropo, biti vegan ili nešto slično, stvar je lošeg ukusa.

3. Pa, u Jugoslaviji se zapravo i nije tako lepo živelo. Ima malo ili čak nimalo jugonostalgije. Ali, često se oživljavaju uspomene kako se nekada živelo: uređen i kvalitetan obrazovni sistem, siguran posao, skijanje na Kopaoniku kao prava aristokratija i naravno, nikad prežaljeni crveni pasoš koji je vodio u svet bez prepreka. Sigurno je da ne možemo ni zamisliti koliko ovakvih priča je ispričano mlađim generacijama koje se tih vremena ne sećaju, ali su i te kako prinuđene da o njima često slušaju. Ako želite da ispadnete simpatični stranac, pa kažete kako se danas u Srbiji ne živi tako loše, stvar se dodatno komplikuje. Ni na jednom mestu na kugli zemaljskoj se ne živi gore nego u Srbiji. Ponavljam, ni na jednom. Čak ni u pustinji Gobi.

4. Nisam bio u Srbiji, ali želim da idem na hrvatsko primorje. Već je poznata stvar da mnogi Španci žele da vide Dubrovnik, koji je u Hrvatskoj. Mnogo njih je i bilo tamo. Čestitamo! Ali Srbija nije Hrvatska, kao što ni Granada (Španija) nije Grenobl (Francuska).

5. Goran Bregović i Emir Kusturica su najbolji. Iako su poznati kao velike ”svetske, a naše” zvezde, nisu lišeni ogovaranja i ne mogu ih svi prihvatiti kao svoje perjanice. Neko kaže da nije napisao pesmu koja se toliko vrti na radio stanicama, drugi kaže da mu je muzika loša, a on arogantan i uobražen. Treći kaže da je opsednut svojim poreklom, da stalno pravi iste filmove, koji su pritom nedovoljno dobri, četvrti kaže da više nisu prijatelji zato što…

6. Ne znaš jezike. Na srpskom se kaže da ”koliko jezika znaš, toliko vrediš”. Dobro znanje engleskog, španskog ili italijanskog koje mnogi pokazuju, i to ne samo u Beogradu, zadivljuje s obzirom na to da okolnosti u Srbiji nisu najbolje za učenje jezika. Neka se špansko ministarstvo ostavi sinhronizovanja filmova i serija, pa će videti kako i naše pubertetlije mogu da progovore po koju reč na engleskom. Obično kada Srbe po povratku sa njihovog prvog odmora u Španiji pitate kako im je bilo, prvo što ćete čuti je da je lepo, ali da ”niko ne govori engleski”. Pa dobro, istina, mi Španci i putujemo svetom ne razumejući ništa.

7. Odakle si? Gde je to tačno? A kako je tamo? Teško je da vam neko iz Srbije objasni odakle je tačno, osim ako je iz Beograda, Niša ili Novog Sada. Treba se svojski potruditi i iščačkati kako bi to izašlo na videlo. Niko više ne reklamira svoje selo. Svi su iz ”jednog malog mesta nedaleko od Beograda/Niša/Novog Sada”. Insistiranje da saznate sve o tom famoznom malom mestu može da unervozi vašeg sagovornika. Zanimljivo je to, uzimajući u obzir da danas ništa nije modernije nego biti hipster koji u svom selu gaji brokoli.

8. Moja pekara je bolja od tvoje. Svako ko redovno nedeljom doručkuje u pekari u svom komšiluku, obavezno hvali pred drugima njene proizvode, govoreći da je ”njegova” daleko najbolja. Kvalitet se od pekare do pekare razlikuje, a svi kupuju doručak u svojoj omiljenoj. Naravno, moja ”Naša pekara” je najbolja. Hoćete da se kladimo?

9. Čime se baviš? Mnogi rade ”ovo” i ”ono”, što ne mora nužno da znači da se bave nečim nelegalnim. Samo ne vole da govore o tome. To je pitanje stida ili ponosa i ko zna čega još. Ako želimo da zadirkujemo poznanika, nema ničeg boljeg od zapitkivanja da nam detaljno objasni čime se tačno bavi. Ali, ukoliko kažemo da smo konsultanti ili savetnici i da radimo na projektima, moramo biti spremni da će ljude zanimati šta to zapravo znači. Tada možemo mirno odgovoriti da se bavimo ”ovim” ili ”onim”.

10. Ja častim. Izgovoriti ovu rečenicu u kafani punoj Srba je uvredljivo. Oni su veoma gostoljubivi kada imaju jednog stranca u društvu. Sve će platiti, pa makar morali da daju i pola mesečne plate za ceh. ”Ne, ne, nikako, sada ja častim, a kad dođem u Španiju, tada ćeš ti.” Naravno, posle su zapanjeni kada niko ne zove na ”tapas” u Toledu ili Ljoret de Maru, niti ima nameru da časti.

11. Srpski jezik nije mnogo težak. Srbi obožavaju da kažu da je srpski jezik mnogo težak i da je ćirilicu nemoguće dešifrovati. Uživaju kao kad mala deca pokazuju nove cipele ističući da im je jezik savršen, jer za svaki glas postoji po jedno slovo. Veoma su strastveni kada govore o fonetici. Zato se toliko smeju našem ”espanglišu”. Zapravo, Španci su u stanju da isto prezime izgovore na dva različita načina, u zavisnosti od toga da li govore o ocu ili sinu (Kirk Duglas i Majkl Daglas). Ako ipak ne želite da se previše svidite Srbima, recite im da je mađarski mnogo teži i da ćirilicu nije teško savladati. Tako im sasvim sigurno nećete biti miljenici.

12. Nisi pravi Srbin. Ne završavaju se sva srpska prezimena na –ić, ili –ik, kako izgovaraju spikeri u vestima na španskim televizijama. Upoznati nekoga ko se ne preziva Nikolić ili slično i pitati ga da li je on uopšte Srbin, nije najbolji način da steknete prijatelja. Bitno je šta je srpsko, a šta nije. ”Ova reč je srpska, ova hrana nije srpska, ovaj pisac je Srbin, ovaj biznismen nije Srbin…” Najbolje reakcije budu kada niste Srbin i to je očigledno, a ipak tvrdite da jeste. Kopkaće ih sve dok ne saznaju odakle ste zaista.

13. Obožavam srpsku muziku, naročito Šabana Bajramovića. Srpska muzika nije nužno muzika iz Republike Srbije. Mapa porekla srpske muzike je prilično široka. Sada već pokojni Šaban Bajramović, iako rođen u Nišu u sred Srbije, bio je romski pevač, pa samim tim nije Srbin, a ni njegova muzika onda nikako ne može biti srpska. Ako još primetite i naglas kažete da na najboljem festivalu srpske muzike, Dragačevskom saboru trubača u Guči, ima najviše romskih orkestara i da su pobednici obično iz Vranja i okoline, budite sigurni da mnogima više neće biti prijatno u vašem društvu.

14. Ne volim fudbal. Dobar način da loše započnete svoj razgovor sa prosečnim Srbinom svakako je da kažete da ne volite fudbal, ili da ne razumete poentu igre u kojoj dva tima od po pet igrača pokušavaju da ubace loptu u koš, ili da vam nije jasan sport u kom se pliva za loptom. Neka vas ne iznenadi što ćete čuti sastav bilo kog tima iz sedamdesetih. Loptomaniju možete osetiti na svakom koraku.

15. Ne napisati 15. način, a obećali ste da hoćete. Napisati 14 načina i izostaviti poslednji, u najmanju ruku će probuditi sumnjičavost čitalaca u vaše dobre namere. Nateraće ih da budu oprezni i počeće da razvijaju teorije zavere u svojim glavama. Česta pojava u Srba. ”Zašto nisi napisao poslednji način?”, ”Sigurno si drugima rekao, a meni nećeš”, reći će verovatno. Ali, neka, ionako će svako stvoriti svoju teoriju.

Ima još bezbroj načina da provocirate Srbe. Pada mi na pamet da osporim uspeh i rad njihovog velikog sportiste Đokovića, ili da kažem jednom Beograđaninu da Srbija nije samo Beograd i da prestane da se pravi važan, ili da komentarišem naviku da ljudi svuda idu u trenerci. Ali kom se narodu dopada da se kritikuju njegovi heroji, kom prestoničaru da mu se kaže da kontroliše svoju nadmenost i ko voli da mu bilo ko, a posebno jedan stranac, govori kako treba da se obuče?

Najčešća reakcija na provociranje je tvrdnja da je i u drugim državama isto, mada ne mora obavezno tako i biti. Tuđina nam ne pokazuje samo kakvi smo mi, već i koliko toga zajedničkog imamo sa drugima sa kojima živimo, iako to ne znači da smo isti. Svako će već proceniti da li bi mogao da živi svoj život punim plućima u nekoj stranoj zemlji. U mom slučaju, među Srbima je to i te kako moguće. Samo neka niko ne dira pekaru iz mog kraja. Najbolja je u celom Beogradu.

Thursday, 11 June 2015

You once told me that the romance was just an illusion And I told you: that you are the best illusion that happened to me....

Today I say -
Love is just an illusion
involving more than one person
it's a feeling of attraction......

Why do men like love at first sight?

It saves them a lot of time.

*****
What's the difference between love, true love and showing off?

Spitting, swallowing and gargling.

******
Why did God make men first and then decide to do the female human???

Because everyone knows that first we experiment and than comes perfection.
******
So, you know how God made men and women. Well do you know why he calls us men/man and women/woman.

So, God created man first, when he was completed he says in disgust ugh, man. So he created woman next... he compliments his work by saying, "woah..man!" (woman)
******
A man was wandering around in a field, thinking about how good his wife had been to him and how fortunate he was to have her.

He asked God, "Why did you make her so kind-hearted?"
The Lord responded, "So you could love her, my son."
"Why did you make her so good-looking?"
"So you could love her, my son."
"Why did you make her such a good cook?"
"So you could love her, my son."

The man thought about this. Then he said, "I don't mean to seem ungrateful or anything, but ... why did you make her so stupid?"

"So she could love you, my son."
******

"Honey," said this husband to his wife, "I invited a friend home for supper."

"What? Are you crazy? The house is a mess, I didn't go shopping, all the dishes are dirty, and I don't feel like cooking fancy meal!"

"I know all that."

"Then why did you invite a friend for supper?"

"Because the poor fool's thinking about getting married."

****
Two bachelors were talking about their respective choice of life partner. One friend said,'It is generally said that people with opposite characteristics make the happiest marriages. What is your opinion ?
The friend replied,'Yes, they are right. That is why I am looking for a girl with a money!'

******

A successful man is one who makes more money than his wife can spend.
A successful woman is one who can find such a man.

A woman marries a man expecting he will change, but he doesn't.
A man marries a woman expecting that she won't change, and she does.

A woman has the last word in any argument.
Anything a man says after that is the beginning of a new argument....

Sunday, 17 May 2015

Kvasac za mušku sujetu

Zaustavite satove, isključite telefon. 
Bio si moj Sever i moj Jug, moj Istok i Zapad, 
Moj radni dan i nedeljni odmor, 

Moje podne i ponoć, moja pesma i moj govor.... 
O, kako greših misleći da naša ljubav nema ponor.
Ponekad, setim te se, 
a nešto toplo zasija u duši 

kao od dobre stare pesme 
što se slučajno zapevuši.....