You'll never be able to escape from your heart. So, it's better to listen to what it has to say. That way you'll never have to fear an unanticipated blow...

Tuesday, 19 September 2017

Život mi je kao Malerova simfonija, nikada se ne vraća nazad. U ovom osećanju vremena, koje je definicija melanholije, svest o konačnosti, nema utočišta, osim zaborava...


Ja sam umiruće lice u ogledalu, zaleđena slika jednog vremena koje daje iluziju pokreta, kristal snega što klizi po klupku inja, a niko ne uviđa složenost njegovih prepletanja. Ja sam ta zgusnuta kap vode na prozorskom staklu moje sobe, tečni biser koji se kotrlja i ne zna ništa o pari što ga je iznedrila, ni o atomima iz kojih je još sačinjena, ali koji će uskoro služiti drugim molekulima, drugim telima, oblacima koji pritiskaju ovaj grad.
U životu ima ozleda koje, kao lepra, razjedaju dušu u samoći. Ne postoje slučajnosti u životu, sve je povezano i ima svoj sled događaja. Kao da se vreme zatvorilo sa sećanjem na minule dane. Sva je večnost popijena iz tužnog pehara....

Monday, 11 September 2017

Protiče jedna tajna, prati je moja duša u prolazu...

Nije samo tuđa mržnja ili zavist
ono što nas sputava i kinji; ko nas voli
jednako nas sputava ljubavlju.
Neka mi bogovi dopuste da, 
očišćen od svih osećanja,
steknem hladnu slobodu
pustih planinskih visova.
Ko malo hoće, sve ima; ko ništa neće
slobodan je; ko nema i ne priželjkuje,
čovek ravan je bogovima.**
Dobro znam da nikada neću biti neko,
da nikada neću imati neko delo.
Sada, dok traje ovaj čas, zelenilo i mir 
svuda oko mene, pustite me da verujem u ono
što nikada neću moći da postanem....

Imam više od jedne duše, u meni je više od ove jedne mene...

Stigavši dovde, gde sam danas, uviđam
da sam drugačija u svojoj bezobličnosti.
Sama se sa sobom mimoilazim na vlastitom putu.
Ne prepoznajem nekadašnju sebe u svojoj sadašnjoj ličnosti.
Nisam li ja možda, jer ništa nije nemoguće,
različita bića dospela iz drugih svetova,
da se spoje u istu osetljivu tačku u prostora,
u onu mene koju ovde predstavljam?
Naposletku, sve može biti,
jer misao sve može da zamisli,
možda sam samo trenutni šapat 
vremena-bića čiji sam smisao postojanja?!

Friday, 1 September 2017

Ja sam rastojanje između onog što želim da budem i onog što su drugi načinili od mene. Počinjem da upoznajem sebe...

Da li ti uopšte znaš šta znači biti pisac? Da li si ikada upoznao nekog pisca? Da li si ikada video pisca?
Nisam. Samo na fotografijama.
Otkud ti onda želja da postaneš pisac?
Pisac uvek nosi naočare i ima olovku. Svaka olovka ima pet osobina.
PRVA OSOBINA: možeš činiti velike stvari, ali nikada ne smeš da zaboraviš da postoji jedna Ruka koja vodi poteze.
DRUGA OSOBINA: s vremena na vreme moram da prekinem ono što pišem i upotrebim rezač. To će olovku pomalo boleti, ali na kraju ona će biti naoštrena. Elem, nauči da podnosiš neke boli jer će one od tebe učiniti boljeg čoveka.
TREĆA OSOBINA: olovka uvek dozvoljava da upotrebimo gumicu i izbrišemo ono što je pogrešno. Moraš da shvatiš da ako popravimo nešto što je učinjeno to ne mora samo po sebi da znači da smo pogrešno postupili. Već može da bude nešto važno što će nas održati na pravom putu.
ČETVRTA OSOBINA: ono što je istinski važno nije ni drvo niti njen spoljašnji oblik, već grafitno srce koje se nalazi unutra. I zato neka ti bude uvek najvažnije ono što se događa u tebi.
I napokon PETA OSOBINA: olovka uvek ostavlja neki otisak. Isto tako znaj da će sve što budeš činio u životu ostaviti neki trag i potrudi se da budeš svestan svakog svog poteza.
______________________
Rekoše mi da Bogovi sudbinom raspolažu. Protiv njih ne mogu. Uzimam samo ono što mi daju. Biću kao žito koje se na vetru povija, a kada vetar prođe uspraviću se ....
Do nekih boljih dana pozdravljam Vas

Iz dubine ovog tužnog sutona u sebi sanjam ono što osećam da jesam..


Budi kao reka,
Noćna tišina,
Neka te ne plaši tmina,
Dok god na nebu ima zvezda
Ogledaj se u njima.
Ako nebom protiču oblaci,
I oni su voda, kao reka,
I u njima ćeš prepoznati
Svoje mirne dubine...


Thursday, 31 August 2017

Kad se pred zamišljenim skupom zvezdanih nebesa rasprostre sjaj savršenog besmisla života...


Ne znam čije se prošlosti moje pamćenje seća 
Jer bejah druga, i ne prepoznajem sebe
Dok osećam svojom dušom
Onu dušu koju osećanjem pamtim.
Gubim se od danas do sutra. Ništa istinsko sa mnom me ne spaja
Ona što jesam, ona što bejah
Bilo je nešto viđeno iznutra.
Rekoh sebi u pola glasa - sama si.
Niko to ne zna. Ćuti i pretvaraj se. Ali se pretvaraj bez pretvaranja.
Ne očekuj ništa što ti već ne pripada.
Svako je tužan kada je  sa sobom sam.
Imaš sunce, ako je sunčan dan i 
sreću, ako je sreća data.
Tako u jezeru svakom ceo mesec
blista, jer živi u visini....

Each of my dreams and each desire belongs to whoever had it, not me. I'm my own landscape...

I don’t know how many souls I have.
I’ve changed at every moment.
I always feel like a stranger.
I’ve never seen or found myself.
From being so much, I have only soul.
Attentive to what I am and see,
I become them and stop being I.
How many masks wear we, and undermasks,
Upon our countenance of soul, and when,
If for self-sport the soul itself unmasks,
Knows it the last mask off and the face plain?
The true mask feels no inside to the mask
But looks out of the mask by co-masked eyes.
And, when a thought would unmask our soul's masking,
Itself goes not unmasked to the unmasking.